Secam se dana kada sam bila srecna. Onih lepih, suncanih dana koje sam provodila sa tobom. Ali kazu da sreca nije vecna. Mi nismo tako mislili. Govorio si da cemo uvek biti zajedno, bez obzira na cinjenice. Rekao si da je sreca samo rec koju koriste nesrecni ljudi. Ali nije bilo tako. Sreca postoji...samo sto je mi nismo imali. Jos uvek sam nesrecna, mada se trudim da nemislim na nas...na proslost i cinjenicu da te vise nikada necu videti, da te vise nema... Cesto se vratim u proslost i razmisljam... Pitam se ko je kriv?
Trudim se da te zaboravim, ali nemogu. Sanjam te kako vices, patis...a onda se probudim i placem... Dala bih sve za jos jedan dodir, samo jedan mali zagrljaj! Da mogu da te vidim, da cujem tvoj nezan glas, da te osetim kraj sebe...dala bih sve...
Ponekad pomislim na ono najgore, ali se onda setim koliko mi je zivot dragocen. Znas da bih dala dusu, svoje srce...sve da tvoje ponovo proradi. Ali to se nikada nece desiti. Nikada necu moci da ti kazem koliko mi nedostajes. Da nije bilo te proklete nesrece, tvoje srce bi i dalje kucalo, ti bi bio pored mene. Ponekad se setim kraja sestog razreda...poklonio si mi bombonjeru u obliku srca, a ja tebi samo parce papira... Da, pisalo je 'Nikada neces pogoditi ko te voli!'...a ti si odma pogodio. Nekoliko dana pre nesrece si mi poklonio narukvicu sa priveskom u obliku srca. Nikada je neskidam, ona mi je jako vazna zato sto je to tvoje srce, tvoje srce koje vise ne kuca...
Ljudi shvate koliko im je neko vazan, dragocen...ali nazalost ne na vreme. Nisam obracala paznju na sitnice, ali sada vidim koliko sam propustila. Kada sam videla naslov teme na koju treba da pisem sastav, pomislila sam da ti na ovaj nacin mogu zahvaliti za sve sto si ucinio za mene! Od danas cu pamtiti samo one lepe trenutke, lose sam vec izbrisala iz secanja. Znam da ces biti srecan samo ako sam i ja srecna, i zato od danas krecem ispocetka!
Nikada te necu zaboraviti! Tvoje srce ce uvek biti uz mene!
Crno bele reprize by Marija
Pred ocima su mi se smenjivale neverovatne slike. Moja proslost, detinjstvo.... Sve to opet mogu da vidim...kao da je bilo juce. One lepe i one manje lepe stvari. Svaki trenutak sa porodicom, drustvom.
Sve ono sto je ostavilo trag u mojoj glavi. Crno bele slike su mi navirale pred ocima, pocevsi od onih mutnih, nekako vec izbledelih, pa sve do onih svetlijih, novijih. Negde sam mogla da vidim sebe, da vidim sve sto ranije nisam mogla. Tada je naislo nesto neprijatno, bolno.
Uvek pomislim 'Boze, kako sam ja glupa!'' kada se setim toga. Zasla sam dublje u secanje koje pokusavam da ostavim u proslosti. Videla sam sebe kao neku drugu osobu, ne nije bilo tako posto je izgledalo kao da sam putovala kroz vreme?? i mogla sam da vidim Lanu, Jovanu i sebe. Ali one nisu videle da im se pridruzila jos jedna osoba. Kao da su se trudile da me ignorisu. A....ponovo isto!! Isto! greska koja se dvaput pravi! ali jedna te ista greska! Jovana i lana su se uobicajeno svadjale a ja sam uobicajeno stala na Laninu stranu. To nije licilo na mene, vise je licilo na cudoviste koje voli da povredjuje ljude....kao da sam naciji odraz u ogledalu...Lanin? Ali to mi je postalo jasno tek sada kada sam drugim ocima posmatrala skup... Onako zla, odvratna zeljna povredjivanja...ne, to nisam ja.... Ali jesam bila! I to je to! Proslost se ne moze ispraviti...ali mi se ista greska nece ponovo ponoviti.... Tek sam tada shvatila da ja ni nepoznajem ljude iz mog odelenja. Da me je ona samo odvlacila, pravila budalu od mene. Ali tada sam bila slepa. Obecala sam sebi da cu ispraviti gresku sto i jesam uradila... Obecala sam i da cu ovo secanje zakljucati u neku fioku i da ga nikada necu pustiti napolje. Ono je vec pocelo da bledi, a novo svetlo secanje je pokucalo na vrata. Jos jedan kratak crno beli film, ali ovaj malo veseliji. Tu sam ja sa drugarima iz odelenja-sa svima! Pa..neko je falio...Da Lana!
Primetila sam sjaj u svojim ocima i onu toplotu koja zraci iz mog tela. E to sam vec bila ja, mala devojcica gadne naravi ali ipak prijateljski nastrojena...
I tako, secanje za secanjem, sve lepsa secanja, prikazivala su mi se pred ocima. Ona ruzna bi otisla u fioku na zimski san, a ona lepa na sasvim drugu stranu. Tako sam satima lezala i gledala film, moj film, moju proslost koju ponovo dozivljavam. Svu srecu koju delim sa voljenima, sa pravim prijateljima.
Sada se trudim da nadoknadim svo izgubljeno, ili bolje reci ukradeno vreme.
Uvek treba da razmislimo o posledicama koje nam dolaze, pre nego sto odlucimo da nesto uradimo!
Ne, ti nisi beznacajan by Marija
Ti ne znas, ne znas koliko te volim. Nisi ni svestan koliko patim kada si tuzan. Tuzna sam i kada te neko povredi, boli me. Plasim se da ti pokazem svoja osecanja... Ne znam da li cu te izgubiti. A opet, zivot je samo jedan pa onda vredi pokusati. Videla sam, iako nisam zelela. Videla sam i bol u tvojim ocima, bilo je strasno. Ali ti me nisi video, kao da nisam postojala. Kao da ste bili samo vi,lepo sam se sakrila. Rekla je da te ne voli i da se gubis, da si samo potrosena roba, da si sada beznacajan... Kada je to rekla bila sam besna. Pozelela sam da dodjem do nje i da joj kazem sve! Ali nisam mogla...a sta sam i mogla da uradim?? Rekla ti je da si beznacajan!!! A ti si se ukopao...nekako ukocio i...neznam... A ja ti to nikada ne bih rekla! Ti vredis, ni sam ne znas koliko!
Zao mi je by Marija
Znam da sam izneverila mnoge osobe....slomila mnoga srca i unistila mnoga prijateljstva...kajem se zbog nekih postupaka, onih koje zelim da zaboravim. Volela bih da mi neki ljudi oproste, ali to se nece desiti. Slomljena srca se ne mogu sastaviti, kao sto se izgubljeno poverenje ne moze povratiti. Ljudi mogu da oprastaju, ali ne u potpunosti. Uvek ce se secati nekog greha iz proslosti i zamerati drugima. Nema nacina da se opise ljutnja, bes. nema reci koja moze opisati sva ta uzburkana i iznerena osecanja, ali ne mogu samo prici i reci zao mi je. To bi samo pogorsalo situaciju. Opet, nista mi drugo ne preostaje nego da patim i zalim zbog proslosti, zbog sitnih gresaka. nikada necu moci da zaboravim sve uvrede, lazi, tugu... mada u ovom slucaju nisam ja u pitanju... dobro, na neki nacin jesam. Ja sam povredjivala i posle se kajala, molila za oprostaj. Ali tada je vec bila ponoc, bilo je prekasno...
I eto, kada se stavim u njihovu poziciju, kada tako posmatram dogadjaje, mogu i da ih razumem. Mogu da oproste, ali ne sve... kao sto ni ja nisam mogla...
I meni su prilazili, govorili zao mi je, a ja im u potpunosti oprastala, kao da se nista nije desilo. Onda sam posle ja plakala nocu i sekla vene zbog velike greske. Ali takvi smo, uvek sebe krivimo. barem ja tako mislim. uvek oprostim, ali meni ne oprastaju...
I eto, uvek ista prica, ali vremenom se naviknes, promenis se, bas kao sto ja planiram da se promenim.
Prica nije po stvarnom dogadjaju xD to je samo izvor moje maste <3
Mi smo samo izgubljeni duhovi by Katarina
Koliko se samo puta zapitam, ima li sve
smisla? Koliko puta pomislim da dani samo prolaze jedan za drugim, devojčici izgubljenoj u snovima?
Bezuslovno verujem. A sve ide u krugovima,
sve se samo ponavlja kao da nema ni početak ni kraj. Što više
učim, sve sam svesnija da ništa je znam. Da sam
ništavna. Ali sve je to život. Pesnik koji
shvata da život nije bajka i čezne za smislom koji se pretvorio u šaku pepela koji
odnosi vetar. Zauvek lutalice, robovi koji dugo pate posle nekoliko trenutaka
sreće i ispunjenosti. Koja je cena? Ako se sve
završava. Ako sve nestaje. Ako mi je jedina sreća
uskraćena posle trenutaka nežnosti,
ako sam otpočetka osuđena na bol? Još tražim. Ali više ne
verujem, više se ne borim sa onim starim žarom. Gubim volju.
Nada umire sa svakim mojim udisajem. Lepote nema, ili su moje oči prevše slepe, previše nenaviknute na mrak da bi to
podnele? Sve je isto kao pre. No, nekada mi nije nedostajala ta sreća. Mislila sam da sam zadovoljna i cela, i sve dok nisam
iskusila slast nisam mislila da išta propuštam, da išta gubim.
,,Što ne boli, nije život,
što ne prolazi, nije sreća“. Ali zar je cena
tako velika?
Hejlina strana priče.
Proverila sam svoju šminku pre nego što sam pozvonila na kuću porodice Faro.
On je bio moj dečko, i danas smo planirali da idemo na večeru u La Bella italijanski restoran, kako bi proslavili godinu dana zabavljanja. Kada sam bila sigurna da izgledam dobro, vratila sam ogledalo u torbu i uzdahnula.
Ne mogu da verujem, već je prošlo godinu dana. Sećam se dana kada sam ga prvi put videla. Samo što sam se preselila u Frenklin, Tenesi, zbog mog očuha koji nas je maltretirao. Moja mama, moje dve sestre, Erika i Mekejla, i ja, pobegle smo kada je on otišao na ’ poslovni put ’ . Bila sam izmučena, ali sam uspela da ostanem jaka kad smo stigli u Frenklin. Mama me je upisala u privatnu školu, I, hvala Bogu, uniforme nisu bile potrebne.
Prvih par sati u školi bili su užasni. Moja kosa je bilanew vinarandžasto-crvena, što je čudno ako si nov učenik, jer su profesori I ljudi još više buljili u mene I ogovarali me iza leđa. Razmišljala sam da pobegnem sledećeg časa, kad me je neko potapšao po ramenu na matematici.
Vrata su se otvorila, i na njima je stajao moj najbolji drug, prvi čovek koji je pričao sa mnom u privatnoj školi, dečko koji je okrenuo moj život naglavačke. Bukvalno.
Zek Faro.
Dan zaljubljenih.
Znate,trebalo bi da joj prosto kazem.Inace,mogao bih to da odlozim za jos jednu godinu,a sa tim ne zelim da se nosim.Tesko je,vidjati je skoro svakog dana godisnje i ne reci joj kako se osecam.Ona mi znaci ceo svet,i mnogo njih to shvata.Zapazaju kako se ponasam kada je ona u blizini.Da budem iskren,ja ne vidim promenu u sebi.Postalo je normalno da mi srce zakuca brze kad god ona useta u sobu.Postalo je normalno mi se grlo osusi,kad god pokusam da pricam sa njom.Dakle,ovo bi trebala biti normalna zaljubljenost...zar ne?[/size]
Ne znam.Sve sto znam je da izgleda kao da je ona uvek tu,kad god pokusam da se udaljim od nje.Uvek izgleda kao da zna da nesto nije u redu,ali ja verujem da,ponekad,ona jednostavno nema dovoljno smelosti da me pita za to.Verovatno zna da ne bih bio iskren prema njoj.Skrivam svoja osecanja previse,vidite?Voleo bih da to ne radim.
Zivot bi bio mnogo laksi.Umesto toga,ja samo sedim buljeci u nju,i to je precizan opis onoga sto sam radio upravo tada.Hejli je bila u kuhinji,pravila je sendvic.Imala je tu cudnu tehniku.Namazala bi dzem,najmahnitije sto je mogla po hlebu,postaravsi se da se on razmaze svuda.U jednom momentu,dzem je pao sa noza na radnu povrsinu i,znam da ovo zvuci nekako odvratno,ali svidelo mi se sta je potom uradila.Pokupila ga je nazad na noz i nastavila da maze.Nisam mogao da se ne nasmesim njenoj genijalnosti.Siguran sam da,da je neko drugi bio sa njom,ona bi samo napravila grimasu i ocistila to-normalno.Ali svidela mi se cinjenica da kada niko drugi nije u blizini nije se mogla zgroziti.
Bila je divno nesvesna cinjenice da sam joj se smesio,proucavajuci je.Iskreno,zvucim kao ludak,ali kada volite neku osobu ovoliko nemoguce je drzati pogled podalje od nje,a ja sam je voleo.Verovatno vise nego sto bi trebalo.Da bih bio siguran da me nije videla kako buljim u nju,skocio sam sa lezaja i usetao u kuhinju.Dok sam prolazio pored nje,osetio sam njen miris i...vau.
Hej,Dzos-izgovorila je uzimajuci sendvic koji je napravila i sela na to.Odgovorio sam pre nego sto mi se grlo osusilo ponovo.Nezno sam se nasmesio,dok je ona jela.Verovatno sam najsrecniji momak na svetu,upravo sada.Zapravo,siguran sam da jesam.Hejli mi je najbolja prijateljica i premda ima dosta obozavatelja,ja sam onaj najblizi.Prednost je koliko se prijatno osecamo zajedno.Sta ako sazna da je volim?To sada nije vazno,zaista.
Pogledala me je i nasmesila se,preko hleba.Morao sam da se nasmejem njenom slatkom izrazu.Stvarno je previse slatka,ponekad.Kada je pojela sendvic,pozdravila me je tradicionalnim pozdravom za taj dan.
Srecan dan zaljubljenih!-nasmesila se.
